No­vi ro­man Ob­ra­da Ne­ne­zi­ća ,,Osmi­jeh za Ma­ri­ju Mi­ha­i­lo­vič” lju­bi­te­lji pi­sa­ne ri­je­či od utor­ka mo­gu ku­pi­ti na ki­o­sci­ma ši­rom Cr­ne Go­re, sa­mo uz Dnev­ne no­vi­ne ,,Dan”, po ci­je­ni od 3.99 eura. Ovo je dru­gi Ne­ne­zi­ćev ro­man ko­ji ni­ko­ga ne­će osta­vi­ti rav­no­du­šnim, jer na iz­u­zet­no za­ni­mljiv na­čin go­vo­ri o ne­po­zna­toj stra­ni cr­no­gor­skog Če Ge­va­re, ži­vo­tu i smr­ti na­rod­nog he­ro­ja Lju­ba Ču­pi­ća.
,,Kom­po­zi­ci­ja ro­ma­na, hro­no­top, li­ko­vi i nji­ho­va ka­rak­te­ri­za­ci­ja, re­vred­no­va­nje isto­rij­skih fa­ka­ta či­ne ovaj ro­man iz­u­zet­no za­ni­mlji­vim tek­stom ko­ji je u skla­du sa post­mo­der­ni­stič­kom po­e­ti­kom. Pre­i­spi­ti­va­nje na­met­nu­tih isti­na, no­vo pi­sa­nje isto­ri­je i pre­kom­po­no­va­nje ele­men­tar­nih vri­jed­no­sti pred­sta­vlja­ju oko­sni­cu ro­ma­na. Osmi­jeh za Ma­ri­ju Mi­ha­i­lo­vič je ro­man u ro­ma­nu, pri­ča u pri­či. Tekst se gra­na u dvi­je pa­ra­lel­ne pri­če, onu re­tro­spek­tiv­nu o Dru­gom svjet­skom ra­tu i sa­vre­me­nu, o bom­bar­do­va­nju 1999. Obje pri­če ima­ju go­to­vo iste li­ko­ve, jer su ak­te­ri de­ša­va­nja u Nik­ši­ću 1999. go­di­ne po­tom­ci li­ko­va ko­ji či­ne oko­sni­cu ro­ma­na Osmi­jeh za Ma­ri­ju Mi­ha­i­lo­vič, Si­me­o­na Zo­ri­ća”, bi­lje­ži re­cen­zent mr Go­ran Ra­do­ji­čić.
Od do­da­je da su ključ­ni ele­men­ti pri­če ko­ju do­no­si Ne­ne­zi­ćev ro­man u skla­du sa isto­rij­skim fak­ti­ma, ali da ovaj tekst ne ro­bu­je isto­ri­ji i pred­ra­su­da­ma, već do­no­si ne­ki sa­svim nov i dru­ga­či­ji po­gled na zna­če­nje osmi­je­ha na­šeg na­rod­nog he­ro­ja. Zbog to­ga je ovo mo­der­na pri­ča, či­ja su­ro­vost opo­mi­nje i tje­ra na raz­mi­šlja­nje.
,,Ro­man Osmi­jeh za Ma­ri­ju Mi­ha­i­lo­vič pred­sta­vlja de­kon­struk­ci­ju mi­ta o Lju­bu Ču­pi­ću. Ne­ne­zi­ćev Ču­pić ni­je ste­re­o­tip­ni ko­mu­ni­sta, ali pri­pa­da ko­mu­ni­stič­kom ko­du ko­ji ima svo­ja stro­go od­re­đe­na pra­vi­la dje­lo­va­nja. Ta­kva nje­go­va po­zi­ci­ja ga do­vo­di do ne­mi­nov­nog su­ko­ba ko­ji ov­dje po­sta­je osno­va rad­nje. Rat je lajt­mo­tiv ovog ostva­re­nja, a ži­vot jed­nog čo­vje­ka u ra­tu ko­ji ga se u kraj­njem ne ti­če, obi­lje­žen je još jed­nim lajt­mo­ti­vom ko­ji po­sta­je sim­bol, a to je osmi­jeh. Osmi­jeh je u ra­tu neo­če­ki­van i sto­ga vr­lo in­for­ma­ti­van, a osmi­jeh glav­nog ju­na­ka ovog ro­ma­na, Lju­ba Ču­pi­ća, iz­dig­nut je iz­nad hro­no­to­pa ra­ta i po­sta­je mit. Osmi­jeh pred­sta­vlja eks­tra­lin­gvi­stič­ki znak ko­jim se pre­no­se emo­ci­je i či­je je po­sto­ja­nje uslo­vi­lo po­kre­ta­nje ne­ver­bal­ne ko­mu­ni­ka­ci­je na li­ni­ji Lju­bo Ču­pić - Ma­ri­ja Mi­ha­i­lo­vič, ko­ja do vr­hun­ca do­la­zi na sa­mom kra­ju”, pi­še Ra­do­ji­čić.
A.ĆU­KO­VIĆ


Lju­bav­na pri­ča

,,Lju­bo je čo­vjek ko­ji vo­li i pa­ti, ko­ji je za­lju­bljen u gro­fi­cu Ro­ma­nov. Spoj ko­mu­ni­ste i gro­fi­ce je ne­pri­ro­dan i uka­zu­je na de­vi­jant­nost. Zbog to­ga je ne­ver­bal­na ko­mu­ni­ka­ci­ja ide­a­lan i je­di­ni mo­guć na­čin da se za­vr­ši lju­bav­na sto­ri­ja ne­za­mi­sli­va za cr­no­gor­ski hro­no­top. Bez ri­je­či, bez po­zdra­va i raz­go­vo­ra za­vr­ša­va se lju­bav Ma­ri­je i Lju­ba. Se­man­tič­ka vri­jed­nost ne­ver­bal­ne ko­mu­ni­ka­ci­je je u ovom slu­ča­ju ogrom­na. Sa­mo osmi­je­hom ko­ji ona to­li­ko vo­li i ko­ji ne mo­ra de­ši­fro­va­ti Lju­bo joj je re­kao sve što mu je bi­lo na sr­cu”, pi­še mr Go­ran Ra­do­ji­čić, re­cen­zent ro­ma­na.